Стари мајстори

ПЕТАР ЛАЛОВИЋ, ЧАРОБЊАК ДОКУМЕНТАРНОГ ФИЛМА И ВИДАР ПОСЛЕДЊИХ ОАЗА ПРИРОДЕ У НАМА
Најбољи од најбољих
Најпре га је Џереми Уис опчинио чувеним документарним филмом „Та дивна створења”. Иако је знао да нема мајмуне, лавове, крокодиле, пожелео је да на нашим просторима сними једнако занимљиве филмове о природи и животињама. И успео. Од „Последње оазе” и „Света који нестаје”, преко двестотинак изванредних кратких филмова, до „Београдске оазе” и „Како продати небо, воду и топлину земље”... Од летос је и званично „The Best of Best”, испред свих, укључујући и Џеремија Уиса. А можда ничега од тога не би било да није на време искључен из партије

Пише: Радмила Таминџић
Фотографије: НР Прес и архива саговорника

Снимање најновијег документарца о београдском Ратном острву спречило је летос Петра Лаловића да прими награду Најбољи од најбољих (The Best of Best) на Фестивалу филмова из дивљине у јапанском граду Тојама. Његов чувени Балегар већ је једном на истом фестивалу добио Гран при. Међутим, пошто 2011. фестивал није одржан, због вишеструких природних и технолошких катастрофа на јапанском тлу, међу 20 раније првонаграђених филмова биран је најбољи. Остварење Петра Лаловића убедљиво је победило.
Иако је у својој каријери направио око 350 кратких документарних филмова, неколико дугометражних и играних, иако је добио више од 150 значајних награда код нас и у свету (петнаестак гран прија, Седмојулску, Авнојеву, Вукову...) – ово последње признање Лаловићу је посебно важно. И то не само као непорецив доказ планетарног признавања његовог мајсторства, него му је надасве драго што је у овој осмоминутној причи о сићушном инсекту скарабеју, без иједне речи, препознат прави смисао метафоре. Објашњава:
– Многи у мом балегару, којег сам спазио док сам снимао нешто друго, погрешно виде имитацију Сизифа. Међутим, то је већ излизано, пуки клише. Настојао сам да направим своју надградњу. Кроз ову причу, заправо, приказујем епизоду из живота људи. Јер, он се, јадник, мучи да ту лопту од балеге изгура уз брдо, а горе се налазе чекачи који неће да прљају руке, него само узму на готово. Е, сад, ко како схвати; ја ту немам текста. Жири у Јапану је, очигледно, схватио.

ТРИ ГОДИНЕ У КОПАЧКОМ РИТУ

Готово целу своју каријеру Петар Лаловић посветио је документарном филму и животињама, не зато што је планирао, него је тако случајно испало. Прво је у Београду почео да студира историју уметности, догурао до четврте године, али му је то бубање обиља детаља било превише статично и досадно. Потом је у Загребу завршио одсек камере на Академији за казалиште и филм, а касније је дипломирао и на Факултету драмских уметности у Београду. Дакле, двоструко печен сниматељ, а касније и редитељ.
У почетку је радио на копродукцијама као што су МаркоПоло или Степа, упознао тада популарне глумце попут Елзе Мартинели, Робера Осеина, Хорста Бухолца... Али, није му био никакав изазов да буде негде четрдесети у низу, онај што помера камеру. У домаћем играном филму Млад и здрав као ружа, са Драганом Николићем у главној улози, био је директор фотографије. Међутим, због неких политичких и порно секвенци у стилу неореализма, филм је забрањен, а Лаловић избачен из партије. Није му помогло ни то што је још као десетогодишњак отишао у партизане.
– Повео ме је 1944. теча Милутин Морача, чувени генерал, командант Пете крајишке дивизије. Нисам имао никакве идеале да се борим против фашиста, био сам дете, него сам желео да на коњу и опасан бомбама уђем у ослобођени Београд, да ме виде моји клинци. Тиме је за мене револуција била испуњена до краја.
Избацивање из партије испало је по Лаловића веома добро, јер се после окренуо природи, радећи серију о животињама за ондашње Шумско газдинство „Јелен”, садашње „Србијашуме” – о губарима, видрицама, јеленима, а касније награђене филмове попут Хрчка.
– То ми се много више допало, јер сам био комплетан аутор од почетка до краја, баш као Џејми Уис, чија сам Та дивна створења гледао бар десет пута. Иако ми немамо мајмуне, крокодиле, лавове, тигрове, копкало ме је да ли и овде може да се направи сличан филм. Из те провокације пре тридесетак година настао је целовечерњи документарно-уметнички филм Последња оаза, снимљен у Копачком риту. То је онај период када се у пролеће клинови птица враћају с далеког југа и прелећу урбане просторе да би се непогрешиво нашли ван домашаја цивилизације. Поред остале дивљачи, у нашој оази има их преко три стотине врста. Пуне три године скривеном камером бележили смо рађања, борбе, љубав и смрт становника оазе. И поред сталног уништавања, вечно се обнавља тај чудни свет дивљине, у коме природни закони невероватно подсећају на људске норме и понашања.

ДОКУМЕНТАРАЦ ОСВОЈИО БИОСКОПЕ

Петар Лаловић је нарочито поносан на то што је Последњом оазом пробио лед – успео је документарним филмом да освоји биоскопске сале, и то на велика врата. Са осмехом се сећа тог времена:
– На јесењој премијери у „Јадрану” сала није била пуна. Дошли су углавном они који су карте добили џабе. Тапкароши, међутим, нису имали појма какав се филм приказује, па су остали кратких рукава. Налетим на једног и питам га да ми каже нешто о филму, а он га хвали до неба: дивно ово, дивно оно, а тек глумци...! Е, па, кад је већ толико хвалио, морао сам да купим две карте. После је муњевито кренула та мунд реклама, па се само у Београду за месец и по дана накупило око 280.000 гледалаца. Да се распамети човек! Прављене су нове копије, па се филм истовремено приказивао у шест биоскопа.
На пројекције су долазиле читаве школе, а из Академије наука стигло је званично писмо у коме се каже да је Последња оаза велики допринос у образовању деце. У целој тадашњој Југославији филм је укупно видело око седам и по милиона људи. Још док је снимао, Лаловић је веровао да ће филм имати комерцијални успех, али не и да ће, поред кримића или порнића, да изазове толико интересовање. Можда је то било зато што...
– ... сам веровао у тај свет, као што и сада верујем да животиње имају душу. Умеју да воле, да мрзе, да буду љубоморне, да се удварају, међу њима има брачних превара, има хермафродита и хомосексуалаца... Нису то само наше особине. Филогенетски гледано, ми смо последњи у ланцу и све смо то од њих преузели и „усавршили”. Мада сам имао консултанте, пре снимања сваког свог филма добро сам се припремао. Ако сам радио инсекте, проучавао сам их као студент ентомологије, али не строго научно, него сам тражио драму у њиховом животу. Било ми је битно да мене прича заинтересује, па ће онда и друге. Да нисам све то видео и проживео, не би моји филмови вредели ништа. Можда и хуманизујем неке ствари у својим филмовима, али мислим да мало више хуманости неће сметати науци.

РАТНО ОСТРВО – ДРАГУЉ УСРЕД МЕТРОПОЛЕ

Три-четири године после Оазе, и низа кратких филмова између, Лаловић је снимио свој други дугометражни документарни филм – Свет који нестаје. Поред мноштва двоножних и четвороножних актера, ту му је главни лик Гиле, баксузно прасенце, тринаесто по реду, које је мајка одбацила јер има само 12 сиса.
– У том филму наратор је био недавно преминули Пера Краљ, кога су његове блиске колеге до краја звале Гиле. А у Оази наратор је био ненадмашни Зоран Радмиловић, који ми је рекао: „Ма шта ћу ти ја, само да ти покварим!” Не да није покварио, него је унео онај свој оригинални дух: „Ах, ох, ух, ех... лева, десна, лева, десна... далеко му лепа кућа...” Ја то уопште нисам написао. А кад смо у „Атељеу 212” прослављали Гран при, послао је телеграм: „Поздравља вас велика бела чапља!”
Снимање документарног филма, каже Петар Лаловић, права је лутрија. Нема књиге снимања, животињама ништа не може да се шапне, сниматељ мора да буде и редитељ и сценариста, све. Буде ту асистената и помоћника, али многи брзо одустају, пошто су услови тешки, а обећане своте новца не могу да буде мотив.
– Морао са да знам шта животиње воле, шта не воле, како да им приђем. Увек је било мукотрпно. Веома рано устајање ујутру, нема бријања, нема сапуна, нема пушења, нема оних мазалица против комараца (јер то животиње осете на километар). Излазили смо по киши, ветру и снегу, нисмо смели да палимо ватру, смрзавали смо се... Али другачије није могло. Да то нисам доживео, моји филмови не би вредели ништа.
Један од последњих у низу Лаловићевих филмова – Како продати небо, воду и топлину земље – директно се надовезује на чувено писмо индијанског поглавице из Сијетла. Он, претеча свих каснијих еколога, одбио је да прода Американцима „небо, воду и топлину земље свог народа”. Ту причу о уништавању природе Лаловић је пребацио на терен домаћих глупости, на Бор и Мајданпек, хватајући камером животиње које пропадају на раскопаном земљишту, међу напуштеним рудницима и аветињским зградама.
А најновији филм Петра Лаловића, још врућ, получасовна Београдска оаза, прати четири годишња доба на београдском Ратном острву. О њему нам Лаловић каже, уз нескривену меланхолију у гласу:
– Ово је озбиљан филм за спас Ратног острва, у овом добу тендера и тајкуна, кад се све може продати и купити, па чак и природна богатства. На ушћу двеју светских река, ми имамо једну оазу на 600 метара од центра Београда! Резерват биљног света, фабрику чистог ваздуха и царство животиња! То нема ни једна метропола у Европи. Невероватно је колико на Ратном острву има птица. Оно им служи и као сервисна станица кад из Скандинавије иду на југ да презиме. А један лабуд, ево већ другу годину, проводи зиму ту, са птицама које нису селице. Ваљда је израчунао да му се не исплати сваки пут да иде са севера на југ и назад. О Ратном острву сам направио леп филм, без иједног критичког кадра, јер хоћу да покажем да имамо један драгуљ какав нема нико. И да све нас то обавезује, нарочито оне који су у позицији да одлучују.

***

Америчке „корисне лажи”
– Последњом оазом желео сам, и успео, да постигнем комерцијални успех. Међутим, „Центар филм” продао ју је чувеној холивудској групацији „Кенон”, која и данас има сва светска права на Последњу оазу. Уплаћују нешто годишње, али ја немам ништа од тога. Занимљиво је како Американци знају да лажу: на плакату пише да је филм сниман три године и да је коштао десет милиона долара. Прво је тачно, а друго – да се човек прекрсти! Па цела кинематографија оне велике Југославије, укључујући и Булајића, није за годину дана толико коштала. На Оазу једва да је потрошено 100.000 долара.

***

„Оскар” за екологију
– Последња оаза добила је практично све значајне награде. Мени је, ипак, најдражи европски Оскар за екологију. Њиме је филм награђен 1987. у Италији, и то поред Дивних створења Џејмија Уиса, који је добио утешну награду. Извињавао сам му се и објашњавао му да сам учио од њега, а њему је то било симпатично, па смо остали у преписци.

***

Није било срећног краја
Четири пута покушао је Петар Лаловић да направи један дугометражни документарац, али није ишло. Ништа што је снимио није му било довољно атрактивно. А ако њега не може да забави, каже, како ће тек пословично нестрпљиву публику!
– Онда сам тај материјал употребио за Птице које не полете, играни филм у природном амбијенту. То је најлакши филм, који сам урадио на основу истините приче, само сам на крају мало слагао. Код мене девојчица није умрла од леукемије, него је отишла у „загушљиви град”, што би отприлике значило то. Избегавам убијање и у филмовима о животињама, а камоли...